Kao detetu iz mešovitog braka (od majke srpkinje i oca bošnjaka), a rođenom u Hrvatskoj u Vukovaru 1990. godine, ratna tematika, na žalost, okupirala je većinu života. Da li sam kao pripadnik nacionalne manjine više puta bila uskraćena za svoja prava? Jesam. Da li mi se nametala krivnja i odgovornost za dela učinjena prije mog rođenja? Jeste. Da li sam i sama puno puta osetila krivnju i odgovornost za ta ista dela? Jesam. Sve to učinilo je da se u meni stvori ogroman otpor prema tome da govorim i iznosim svoje mišljenje na temu rata i baš kao „stvarni krivac“ mislila sam da nemam pravo glasa. Možda je to bio jedan od razloga zašto se,  kao srednjoškolka, nisam uključila u YU Peace mrežu, jer sam znala da će se i tamo pričati o ratu. Već tada, slušajući svoje vršnjake kako prepričavaju nezaboravne doživljaje sa kampova sam požalila što nisam i ja sa njima išla. Ipak, sudbina je učinila svoje i YUP je, skoro 15 godina kasnije, pronašao mene kada sam kao zaposlenica Europskog doma Vukovar dobila priliku da se uključim u rad mreže. Sada vidim da je to bila prilika da napokon pomirim sve svoje nacionalnosti i da ih u miru ujedinim.

„Prva stanica“ mog YUP putovanja bio je antistres seminar u Tuzli, gdje sam pored fantastične antristres terapije upoznala divne mlade i ostvarene ljude koji su me oduševili širinom svojih pogleda i razmišljanja koji nisu proizvod indoktrinacije ni dominantnih društvenih narativa, već dubokih kritičkih promišljanja, empatije, ali prvenstveno humanosti.

Trebam li govoriti koliko je ugodno biti u društvu takvih ljudi? Toliko da bih svakom poželjela da se okruže takvim ljudima dok i sami to ne postanu.

Sljedeći susret s YUPovcima desio se u Somboru na konferenciji koja je deo projekta „Mir sa ženskim likom“. Družeći se sa ženama koje su osetile zlo rata na vlastitoj koži, ali su usprkos tome zadržale – toplinu, osmeh, humor, ponos i  sve što odlikuje ženu i žensku hrabrost. Baš kako je Jovan Dučić opisao: „Ženska nežnost, ta čudna snaga koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najrazličitijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.“

Naredni susret bio je u Srebrenici. Najtužniji do sada. Pored traumatične posete Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari, ono što me je duboko šokiralo ali i zabolelo bile su prazne ulice, zgrade i kuće, a puno groblje. Ne može čovek, a da se ne zapita, je li ovo bio cilj? Jesu sretni oni koji su ga ostvarili, ako i jesu, gde su to sretni? Ovde nisu sigurno.

Ali ipak, kao jing jang, u jednoj od tih sivih ulica, prkosno se izdigla šarena Kuća dobrih tonova. Kuća puna života, kuća u kojoj su svi dobrodošli, kuća u kojoj se ne mrzi, kuća koja gleda napred, u lepšu budućnosti. U takvom tonu smo i napustili Srebrenicu. Spokojni jer seme mira je posijano i polako niče. Srebrenička omladina je sunce, a ljubav je voda. U takvom okuženju, plod neće izostati.

Nakon ovakvih iskustava, ono što je za mene YUP, i ono što vidim kao jednu od najbitnijih poruka jeste to da nove generacije shvate da ne treba da nose breme i odgovornost za tuđa (zlo)dela. Zlo je zlo, bez obzira ko ga čini i kada se dešava, u ratu ili u miru. Nije manje ako ga činim ja, niti je veće ako ga čini drugi. Nije manje ako je učinjeno u ratu od onoga učinjenog u miru.

Ono što sada razumem jeste da nisam ni kriva ni odgovorna za prošlost, ali sam itekako odgovorna za budućnost. Hoće li se moja deca sramiti ili ponositi kada im budu govorili o meni i mojim delima, na meni je.

Meša Selimović je rekao da su ljudi surovi jer se boje. Naša je odgovornost da podignemo nove generacije na način da ih nitko ne može zastrašiti do te mere da postanu surovi!

I za kraj, ne mogu a da ne citiram Ivu Andrića:  “Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo.”

U ime svih YUPovaca, obećavam da nećemo.

Maja Buljubašić